Археолошким истраживањима откривен је део мермерног надвратника митрополитске цркве Успења Богородице са ктиторским натписом деспота Стефана Лазаревића. Сем натписа није пронађен никакав други остатак цркве која уништена почетком треће деценије XVIII века. У непосредној близини цркве налазила се пространа средњовековна грађевина – палата, за коју је археолошким истраживањима вршеним од 1985. године утврђено да потиче из деспотовог времена. Ова палата припадала је комплексу Митрополитског двора и уништена је у пожару приликом турског запоседања града 1521. године.

Најзначајнији храм средњовековног Београда од ког, нажалост нема више очуваних трагова. Не знамо поуздано време настанка ове цркве. Остало је забележено да је овај храм 1315. године походила краљица Симонида, млада жена краља Милутина, да би се поклонила чудотворној икони Пресвете Богородице, највећој градској светињи. У време краља Драгутина цркву помиње и Данило Други, описујући је као велику саборну митрополитску цркву. Вероватно је била тробродна базилика, са великом куполом.

Почетком 15.века, изабравши Београд за свој престони град, деспот Стефан Лазаревић је цркву затекао у оронулом стању. Његовим трудом црква је обновљена и дограђена. Податак о овом ктиторском делу имамо захваљујући подацима Константина Филозофа, биографа деспота Стефана Лазаревића. Он нам даје податке о иконама и другим светињама које су красиле унутрашњост цркве, међу којима су, поред чудотворне иконе Богородице, налазиле и мошти Свете Петке и Свете царице Теофане, које су овде доспеле после турског освајања Бугарске. У цркви су се налазиле и иконе дванаест апостола, по шест са сваке стране, као и реликвијар са руком

Светог цара Константина, који се сада налази у ризници московског Кремља. Податак о тој обнови био је записан на делу портала, који је срећним стицајем околности откривен у гомили обрушеног камена.