Колоквијални назив Источно подграђе данас носи мало утврђење на најистуренијем делу Дунавске падине. Подигнуто је у последњој етапи развоја средњовековних фортификација, у првим годинама владе краља Матије Корвина (1458–1490), истовремено с топовском кулом на улазу у Дунавско пристаниште, данашњом Кулом Небојшом. У циљу одбране североисточног дела града у условима ратовања артиљеријским оружјем, ово предутврђење је бедемима повезивало два најзначајнија улаза у тврђаву – Зиндан капију Горњег града и Источну капију Доњег града. На споју двају бедема подигнута је топовска кула, данас позната као Јакшићева кула.

Унутрашњост утврђења није била погодна за подизање објеката, будући да се оно највећим делом налазило на падини. Ипак, већ током друге половине 15. века у његовом подножју постојала је једна пространа зграда, делимично усечена у падину. Ова зграда, чији се остаци могу видети уз стазу која се од Капеле Свете Петке спушта према Источној капији и Доњем граду, подигнута је у исто време када и бедеми подграђа. Њена првобитна намена није позната, а према неким плановима Београда с краја 17. века, зграда је служила као складиште војне опреме и барута.

На падини, у непосредном суседству ове зграде, налазе се два поштована светилишта, Црква Ружица и Капела Свете Петке.