Logo

О КОМПЛЕКСУ

О комплексуКалемегдански рт

На основу студије заштите Завода за заштиту природе Србије, Влада Републике Србије прогласила је за Споменик природе „Калемегдански рт“ у Београду, који се налази јужно од ушћа Саве у Дунав, на подручју града Београда, између Горњег и Доњег града Београдске тврђаве. Границама споменика природе обухваћена је јединствена природна реткост геолошког карактера на тлу Србије – профил морског спруда из најстаријег стадијума у историји некадашњег Панонског мора.

Историјат«…Нађох Најкрасније Место Од Давнине, Превелики Град Београд…»
Деспот Стефан Лазаревић

ПОЧЕЦИ НАСТАЊИВАЊА

Стратешки повољан положај гребена смештеног на ушћу Саве у Дунав, који доминира околином и пружа услове за контролу над равницом према северу и западу, искоришћен је за настањивање још од праисторијских времена. Судећи по археолошким налазима на платоу Горњег града Београдске тврђаве, прво насеље основано је током неолита.

History
History

СИНГИДУНУМ

Важне промене на ушћу Саве у Дунав одиграле су се насељавањем Келта у време после неуспелог похода на Делфе 279. године пре н.е. Дошавши на подручје око Дунава под вођом Батантом, Келти-Скордисци су се најпре срели са илирским племеном Аутаријата и другим трачким и илирским племенима. Присуство два различита етничка елемента одразило се и на име града: Сингидунум је сложеница од трачког или дачког племенског имена Синги и келтског дунум, што значи град. Одлични ратници, Келти су по настањивању развили земљорадњу, грнчарство и већ средином II века пре н.е. ковали новац. Археолошким истраживањима утврђено је да се келтски Сингидунум није налазио на простору Горњег града Београдске тврђаве, већ на простору данашње Карабурме.

РИМСКИ ВОЈНИ ЛОГОР

Почетком I века, највероватније између 6. и 11. године нове ере, све чешћи напади варварских племена на гребен крај ушћа Саве у Дунав довели су до оснивања првог римског војног логора. Почетком II века Сингидунум постаје седиште легије IV flavie. Због својих ратних успеха, ова легија добила је надимак felix – срећна. Прво римско утврђење било је земљано-палисадног типа, да би потом био изграђен утврђени војни логор – каструм. Каструм је био правоугаоне основе, дужине 560 m и ширине око 350 m, и налазио се на простору данашњег Горњег града са делом Калемегданског парка до Париске улице. Делови римских бедема са остацима четвороугаоне куле откривени су испод слојева каснијих фортификација и данас се могу видети на североисточном бедему Горњег града. За владе цара Хадријана (117–138 године) Сингидунум добија статус муниципија – насеља са ограниченом градском самоуправом. Статус колоније, насеља са потпуним римским грађанским правима, добио је између 211. и 287. године. Поделом Римског царства 395. године Сингидунум улази у састав Источног римског царства – Византије.

History
History

СЕОБА НАРОДА И ВИЗАНТИЈСКИ СИНГИДУНУМ

На раскрсници путева, Сингидон – како Византинци називају град на ушћу Саве у Дунав – био је незаобилазно место преко кога су пролазили или се задржавали многобројни народи у време Велике сеобе. Под вођством Атиле 441. године Хуни су продрли на Балкан уништивши читав низ градова, међу њима и Сингидон. После Атилине смрти држава Хуна се распала, а на простор Сингидона насељавају се племена Источних Гота, Гепида, Сармата. Вођа Острогота Теодорих осваја Сингидон 471. године и држи га пуних 17 година, до свог одласка у Италију. По одобрењу византијског цара Анастасија I на територији Сингидона насељавају се и Херули. Схватајући значај пограничних градова у борби против варвара, цар Јустинијан I (527–565) почиње обнову Сингидона нешто пре 535. године. Прокопије, Јустинијанов дворски писац, бележи да је цар опасао Сингидон чврстим бедемом и да је цео град изнова подигао тако да је он постао «велике хвале достојан град».

СЛОВЕНСКИ БЕОГРАД

Византијски цар и историчар Константин Порфирогенит бележи да су око 630. године Срби стигли до Сингидунума на путу ка подручјима Балкана где ће се населити. Белина кречњачког гребена, са остацима рановизантијске тврђаве, грађене од камена истог геолошког састава и боје, јасно се истицала у околном пејзажу и, нема сумње, одредила словенско име града: Бели град – Београд. Када је на рушевинама античког града настао словенски град нема поузданих података, али се претпоставља да се то десило на прелазу из VIII у IX век. Словенски облик имена града, Београд, први пут се среће 16. априла 878. године у писму папе Јована VIII бугарском кнезу Борису. Папа помиње да се на челу београдске епископије налази Словен Сергије.

History
History

ВИЗАНТИНЦИ, УГАРИ, БУГАРИ И КРСТАШИ У БЕОГРАДУ

Почетком IX века на подручјима у суседству Београда дошло је до великих промена. Са историјске позорнице нестао је Аварски каганат, а у деловима Паноније успостављена је франачка врховна власт. На другој страни, источно од Београда развила се бугарска држава, која се у другој и трећој деценији IX века шири према северозападу. Под њену власт тада долази и подручије Београда. За бугарску државу положај Београда у граничнoj области према Францима сигурно је имао велики стратешки значај.

Београд у XI и XII веку држе Византинци. У овим немирним временима више пута је рушен и обнављан. Преко територије Београда у неколико наврата прошла је многобројна и разнолика крсташка војска. После крсташких најезди 1096. и 1147, у Трећем крсташком рату 1189. године Београд је био стециште крсташке војске Фридриха I Барбаросе. Поновним успостављањем границе на Дунаву за време Манојла I Комнина (1143–1180) Византијско царство доказује своје интересовање за Београд обнављањем утврђења града. Изграђено је више кула и бедема према начелима византијске војне архитектуре, као и кастел у Горњем граду, који је имао облик делтоида дужине око 135 m и ширине око 60 m. Током читавог XIII века Београд се са мањим прекидима налазио у рукама Угара.

СРБИЈА И БЕОГРАД

Српски краљ Драгутин се на сабору у Дежеву 1282. године одрекао престола у корист свог млађег брата Милутина и добио је на управу део српске земље. Драгутин је био ожењен Катарином, кћерком угарског краља Стефана V, од кога је средином 1284. добио на управљање Мачву са Београдом. Подаци о Београду у овом периоду су веома оскудни. Поуздано се зна да је византијска принцеза и српска краљица Симонида учинила посету Београду, највероватније 1315. године. Том приликом Симонида се поклонила икони пресвете Богородице, која се сматрала чудотворном и која је била највећа градска светиња још од седамдесетих година XI века. Београд је био српски до Драгутинове смрти 1316. године. Краљ Милутин је марта 1316. запосео област којом је управљао Драгутин и држао је све до 1319. године, када су Угари предузели офанзиву и освојили Београд. Иако су потоњи српски владари, цар Стефан Душан и кнез Лазар у неколико наврата ратовали са Угарима, ситуација се није битно изменила – Београд се до почетка XV века налазио у рукама Угарске.

History
History

БЕОГРАД – ПРЕСТОНИЦА СРПСКЕ ДРЖАВЕ

После битке код Ангоре (1402) Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, добио је од византијског цара титулу деспота, а од угарског краља Жигмунда Београд на управљање. Тако је, дипломатским путем, 1404. године Београд први пут постао престоница српске државе – њено војно економско и културно седиште. Пошто је, по речима Константина Филозофа, град био «разрушен и запуштен», деспот је одмах приступио обнови затечених утврђења, а потом и изградњи нових градских бедема и кула. Београд је био подељен на две целине: Горњи и Доњи град. Град је био окружен двоструким зидинама са кулама и јарком са копнене стране. У Горњем граду, на месту старог византијског кастела, деспот је саградио замак, посебно утврђен зидом с кулама и ровом, у који се улазило преко покретног моста. Унутар замка налазио се двор, једна наспрам друге велике кула Небојша и Бојша, куће властеле, капела, библиотека и ризница. За владе деспота Стефана Лазаревића Београд је доживео свој економски и културни процват. После смрти деспота Стефана 1427. године Београд поново долази у руке Угара који, због све чешћих напада турске војске, ојачавају и дограђују тврђаву.

ТУРСКИ БЕОГРАД

Београд се први пут одбранио од турског напада 1440. године. Велики поход на Београд предузео је султан Мехмед II, освајач Цариграда, 1456. године. После велике борбе на рекама, у којој су се посебно истакли Срби шајкаши, и на копну, Београд је успео да се одбрани и постао «Antemurale Christianitatis», тј. бедем хришћанства. Приликом треће опсаде Београда, 1521. године, султан Сулејман Величанствени успео је да заузме град. Београд је тада постао важно турско упориште за њихове даље продоре ка седишту Европе. Градско поље испред Тврђаве Турци су називали Калемегдан (кале град и мегдан поље), а брег на коме је подигнута Тврђава називали су фићир баир – брег размишљања. Од многобројних турских грађевина на Београдској тврђави до данас је остала сачувана чесма Мехмед-паше Соколовића из друге половине XVI века и турбе Дамад Али-паше из XVIII века.

History
History

БАРОКНИ БЕОГРАД

После готово два века турске управе, Аустрија је завладала Београдом 1688. године и одмах отпочела радове на изградњи модерне тврђаве по пројекту инжењера Андреја Корнара. Турци су, међутим, град поново заузели већ 1690. године. Приликом опсаде турска бомба погодила је једну кулу у замку Горњег града, пожар је захватио барутни магацин, а експлозија је била толико јака да је замак деспота Стефана Лазаревића потпуно срушен, при чему је страдало преко хиљаду људи. Турци су по освајању наставили радове на обнови утврђења по пројекту Корнара, пошто је он прешао у њихову службу. Од 1717. до 1739. године Аустрија је поново заузела Београд и одмах приступила изградњи нових бедема с бастионима и земљаним насипима. Радове је водио пуковник Никола Доксат де Морез.

Београдска тврђава је постала једно од најјачих војних упоришта у Европи. Ипак, Београдским миром 1739. године Турска добија град без борбе. На основу једне одредбе овог мира Аустрија је морала да поруши сва новоизграђена утврђења. Још једном је Аустрија успела да освоји Београд октобра 1789. године. Свиштовским миром 1791. године Аустријанци напуштају Београд, а јаничарима се забрањује улазак у Београдски пашалук.

БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА У НОВО ДОБА

Почетком XIX века, после убиства заповедника београдског града Хаџи Мустафа-паше, јаничари су успоставили своју власт у граду и околним селима. Јаничарска страховлада и догађаји око сече кнезова довели су до буђења националне свести и подизања Првог српског устанка 1804. године на челу са Карађорђем Петровићем. Устаници су крајем 1806. освојили варош, а почетком 1807. и Тврђаву. После пропасти устанка 1813. године Турци поново господаре Тврђавом до свог коначног одласка из Београда. На Калемегдану је турски командант Београда предао кључеве града кнезу Михаилу Обреновићу 6/19. априла 1867. године. Турске војничке страже замењене су српским војницима, а поред заставе Турске подигнута је и застава Србије. После овог периода Тврђава губи значај војног упоришта.

Године 1869. започели су први радови на уређењу градског поља – Калемегдана. Марта 1891. просецане су стазе и посађено дрвеће, а 1903. године изграђене је Мало степениште, према Француској улици, по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији, а 1928. године и Велико степениште по пројекту архитекте Александра Крстића. У Првом светском рату порушене су све старе грађевине унутар зидина, док су бедеми Тврђаве знатно оштећени. Између два светска рата парк добија данашњи изглед. Урађено је савско шеталиште са Великим степеништем на путу према Краљ капији и новоподигнутом споменику «Победник». Тада започињу и прва археолошка истраживања Тврђаве која у континуитету трају до данас. Од 1946. године Београдска тврђава и Калемегдан стављени су под заштиту државе.

History
History

БЕОГРАД У ТРЕЋЕМ МИЛЕНИЈУМУ

Живот на гребену над ушћем Саве у Дунав у континуитету траје више од два миленијума. Пуних шест векова протекло је од времена када је Београд, први пут у својој историји, постао престони град. Језгро око кога се до данас оформила двомилионска агломерација представљају Београдска тврђава и Калемегдански парк. Они чине јединствену просторну целину на којој су јасно видљиви остаци Тврђаве, подељене на Горњи и Доњи град, са два јасна стилска обележја – елементи средњовековне архитектуре прожимају се с доминантним барокним решењима карактеристичним за XVIII век. Калемегдански парк, Велики и Мали, настао на простору некадашњег градског поља, место је одмора и уживања. Заједно, Београдска тврђава и Калемегдански парк, представљају споменик културе од изузетног значаја, место одржавања многобројних спортских, културних и уметничких манифестација, место забаве и разоноде свих генерација Београђана и поново све бројнијих посетилаца града.

ЗанимљивостиНаше Занимљивости

Куће у Сингидунуму изгледале су као куће у осталим римским провинцијама. Камен за изградњу вадио се у каменолому на Ташмајдану или Топчидеру. Куће су имале више просторија: вестибил, табилиум, кубикулу, триклинину, што је зависило од богатства и величине. Централни део куће био је атријум, са базеном у коме се сакупљала кишница која је пропуштана кроз …

Опширније

Налази медицинских инструмената (пинцете, скалпели, специјални ножеви, куке, мале кашике), као и печат једног очног лекара (пронађен у Доњем граду) указују на постојање медикуса који су бринули о здрављу становника Сингидунума. Неки од инструмената, уз мале ваге, имали су примену и у фармацији. Професија медикуса подразумевала је и познавање фармакологије, спајање лекова и ароматичних мелема. …

Опширније

Белина кречњачког гребена са остацима рановизантијске тврђаве која се гледана одоздо морала јасно истицати у околном пејзажу бедемом и кулама грађеним од камена истог геолошког састава и боје, нема сумње је одредила и ново име граду, Бели град – Београд». Г. Марјановић Вујовић, Најстарије словенско насеље у Београду, Годишњак града Београда XXВ, 1978.

Опширније