ЉУБИГРАД – БЕЛАНА
(љуби Београд, бела Љубљана)
Џим Симке (Jim Sumkay), фотографије
Савско шеталиште, парк Калемегдан
29.11.2011 – 15.01.2012

Изложба је отворена у уторак, 29. новембра 2011. године у 12 часова. Посетиоци ће моћи да је погледају до 15. јануара 2012. године, на Савском шеталишту у парку Калемегдан.

Организација и продукција изложбе: Центар за културну деконтаминацију, Београд у сарадњи са Српским културним центром „Данило Киш“ из Љубљане и ЈП „Београдска тврђава“. Подршка: Град Београд, Амбасада Словеније у Београду, Амбасада Белгије у Београду, КОТО д.о.о., НС Плакат

„Љубљана и Београд на фотографијама Џима Симкеа изгледају као већина (централно-) европских градова. Ову универзалност можемо препознати као резултат уметниковог дара да препозна заједничко у ситуацијама или околностима за које би се, по свакој логици контекстуализације садржаја, усудили да претпоставимо да је аутохтона или специфична, „само наша“ или „само њихова“. Неутралност његовог приступа непосредном окружењу, на тај начин, парадоксално, добија извесно политичко значење. Анонимни фотограф као да нам поручује да све интерпретације и концепције идентитета и аутентичности престају да важе у „јавном међупростору“, у празном ходу свакодневице. Љубљанчани и Београђани на овим фотографијама крећу се од једног до другог места продукције и конзумирања, остављајући траг сопствене слоw-мотион реалности – анонимност фотографа као својеврсна уметничка интенција најбоље се пресликава и препознаје на лицима и у држању безимених анти-јунака његових фото-серија. Утолико нам се, с разлогом може учинити, да је звук у позадини ових призора нека врста тишине великог града, обрнута или испражњена звучна перспектива у којој нас, по обичају дочекују бука и врева саобраћајних гужви и ужурбаних шетача у пешачким зонама. Тишина коју, на најјаснији начин, чујемо када станемо испред фотографије два ромска музичара са љубљанских улица поред чијих лица је неко од посетилаца тамошњег парка Тиволи угасио цигарету, доказујући тиме тврдњу да Симкеове фотографије најбоље „комуницирају“ са публиком у јавном простору. У то име, радујемо се што ће исте ове фотографије, после тромесечне изложбе у Љубљани, сада наћи пред калемегданском публиком и желимо им „срећан повратак“ у београдску свакодневицу“.

Владимир Тупањац
(из каталога изложбе)

Биографија Џим Симке

Џим Симке (Jim Sumkay), најпознатији међу анонимним фотографима, како о себи каже, рођен је 1954. године у Лијежу. За школовање се заинтересовао тек пошто је открио секцију ликовних уметности. И то, пре него што ће постати социјални случај, а потом и васпитач. Тек однедавно се бави фотографијом. Као што је био случај са сликањем, а потом и са алкохолом, постаје ”зависник”. Овај фотограф са људским лицем, ужурбано фотографише свакодневицу. Слободан, упоран, иде у сусрет људима, улажући сву своју енергију у стварање уредне хронике, без краја, о томе како се живи, шта се дешава, (или не дешава), тамо где се налази. Обичност и изузетност. У граду или на селу. На сунцу и у сред ноћи. На сеоском вашару, на градилишту, на изласку из цркве, у предграђима, у башти модерног кафеа. Сви вољни, деца, старци, заљубљени, пси, мачке… Сваки призор уредно датиран и лоциран. Посао од друштвеног значаја, јер ”сликанима” враћа одраз у огледалу, брзо и, ако је могуће, у контексту, излажући фотографије на железничкој станици Лијежа (где се радовима не назире крај), у болници, у капели, у излозима улице Дансер, или у Еупену, Поатјеу, Паризу, Берлину, Њу Орлеансу. Такође на веб-сајту Универзитета у Лијежу и у ”no comment” мејловима које шаље пријатељима. А! да! Џим се добро осећа у Лијежу, али је опуштен и у Анверу, Бриселу, Паризу, у Италији или Кот-д’Армору. Свуда где има људи, са којима може да разговара и које може да фотографише.

Из текста Жоржа Вершевала (Georges Vercheval) „О призорима – Џим Симке“, објављеног у Le Journal de Culture et Démocratie #19, 2008